Lustrini e perline

 

Ja sam Maja Paripović, nesuđena modna blogerka ili možda još bolje - nesvaćena modna blogerka...  

Moj novi blog "Dnevnik modne bogerke" nije nikakv ponovni pokušaj da uspem na polju modnog blogeraja nego samo puka potreba da spasem moj nekadašnji trud u sferi mode i fotografisanja od totalnog zaborava. Tu je takođe prisutna i moja velika potreba da pišem, jer sam ja ujedno i nesuđeni pisac.

Tokom 2013.godine, u proleće, prvi put sam od koleginica na poslu u prestižnoj banci, čula za izraz "modna blogerka". I to vreme poznate blogerke u Beogradu su bile Zorana Jovanović i Vanja Milićević. Možda su bile još neke ali se iz ove perspektive i ne sećam drugih imena. Pošto sam i ja imala puno garderobe i određeni prepoznatljivi modni stil, upravo su mi te moje koleginice sa posla u prestižnoj banci, predložile da kupim dobar foto aparat i da počnem... sa blogovanjem.Čak se i jedna od njih ljubazno ponudila da me slika i da bude moj lični fotograf. Bila sam jako ushićena dok su trajale pripreme za moje prvo fotografisanje. U glavi sam imala milion odevnih kombinacija i isto toliko snova o mogućem uspehu. Sećam se da je bio maj mesec, kada smo koleginica Jeca i ja počele da pišemo istorju mog novog hobija. Slikala sam se kod Beogradske arene koja se tada zvala Kombank arena. Dugo sam razmišljala o samom imenu bloga. Pošto sam u to vreme intezivno učila italijanski, odlučila sam se za naziv "Lustrini e perline". Na italijanskom su to šljokice i perlice, što je u dve reči moglo da uspešno okarakteriše moj stil oblačenja. Nažalost mnogo bi lepše i melodičnije zvučalo "Lustrini i perlini" ali morala su se poštovati gramatička pravila za množinu u italijanskom jeziku. 

I tako smo se tokom maja, juna i jula, Jeca i ja jednom nedeljom posle posla upućivale na neke skrivene lokacije, bez mnogo ljudi, gde sam joj razdragano pozirala, nadajući se da ću ubrzo na mom blogu steći mnogštvo vernih pratilaca. Na moje veliko iznenađenje, broj pregleda mojih prvih postova nije uopšte bio obećavajući. Komentara nije bilo uopšte pa sam čak u jednom momentu, onako neobavezno, zamolila jednu od koleginica da mi ostavi neki komentar na jednom od postova. Bila sam obeshrabrena i bez sumnje razočarana, ali nada je u meni i dalje tinjala. Shvatila sam da me fotografisanje i smišljanje modnih kombinacija mnogo ispunjava i da bi volela da se time bavim puno radno vreme. 

Sada iz ove perspektive, znam gde sam sve pogrešila prilikom postavljanja postova. Kao prvo, blog je bio na italijanskom a namenjen je bio publici iz Srbije. Kao drugo, ja sam postavljala u svakom postu po dvadesetak slika, što je zaista mnogo i svakom novom posetiocu bloga verovatno je bila dosadna tolika količina fotografija u istoj odevnoj kombinaziji. Kao treće, trebalo je da mnogo više pažnje posvetim samom pisanju o mojim kreacijama i modnim doživljajima. Mene je to tada opterećivalo pa bi u svakom postu nešto naškrabala i to najčešće na italijanskom!

Bilo kako bilo, nakon prva tri meseca, popularnost bloga "Lustrini e perline" bila je na margini, a posećenost se nije pomerala sa mrtve tačke. Koleginica koja me je do tada sa entuzijazmom fotografisala, odjednom je imala preče planove posle posla, tako da sam morala da razmišljam o angažovanju novog fotografa koji bi razumeo moju želju da se iskažem u svetu modnih blogera...