Prošlo je par meseci a ja sam se intezivno mučila da pronađem fotografa po mojoj "meri"... dakle, fotografa koji bi bio uvek dostupan da me fotografiše i koji bi imao jaku želju da prati moje modno nadahnuće.
Dobrovoljaca nije bilo ni na vidiku pa sam u par navrata morala da molim mamu i snaju da me fotografišu u blizini roditeljske kuće na Ubu, na nekim manje inspirativnim mestima. Polako sam gubila nadu da će se fotograf po mojoj "meri" ikada pojaviti i očajavala sam što će "Lustrini e perlini" morati da uskoro na neslavan način odu u istoriju.
Jednog novembarskog dana te 2013.godine, snaja mi je iznenada
javila da je moje fotografije sa bloga pokazala njenom školskom drugu Banetu,
koji je oduvek imao afiniteta za fotografisanje. Nakon toga, otišle smo kod
njega u prodavnicu, gde je radio, na preliminarne pregovore i dogovorili se da
počnemo sa "saradnjom".
Bane je bio izvor raznih zanimljivih ideja kako bi moj blog izgledao sadržajnije i primamljivije... Takođe, na moje oduševljenje imao je mnoštvo
nestvarnih predloga o mestima na kojima bi se fotografisanje izvodilo, počev od etno
sela Stanišići pa do ergele konja u jednom selu kraj Uba.
Sećam se da smo se za prvu foto-sesiju uputili u Lajkovac kako bi
me on fotografisao na čuvenoj lajkovačkoj pruzi. Zamolio je jednog od čuvara da
nas pusti u napušteni deo obrastao korovom i šibljem, sa starim devastiranim
vozovima, kojima niko nije prišao blizu verovatno godinama. Rekao je da smo
ekipa iz modnog časopisa i da su nam hitno potrebne fotografije za najnovije
izdanje. Napolju je već počeo da polako pada mrak i bivalo je sve hladnije ali
nama to uopšte nije smetalo jer je izabrano mesto odisalo nekom čudnom
energijom koja budi mnoštvo mašte. Bane je poneo i nečiju istrošenu gitaru koja
je trebala da upotpuni celokupni doživljaj mene, kao lutalice sanjara dok beži
od uobičajenog dosadnog života, nezadržavajući se zadugo ni na jednom mestu.
Upleo mi je kiku a na nekim kadrovima sam pozirala sa cvetom u kosi ili sa
naočarima za vid. I tako sam se po Banetovoj instrukciji, pela na oguljene
stepenice na ulazu u voz, sedela sam i veselo pozirala na šiblju u ostacima
lokomotiva, svo vreme pri tom pazeći da ne naiđem na zmiju... a na kraju sam čak
ožarila koleno prilikom silaska sa jedne od voznih konstrukcija. Nakon napuštanja ovog
zanimljivog mesta, sreli smo grupu Cigančića, koji su mislili da sam manekenka
i pohrlili da se slikaju sa mnom. Bane je to vešto iskoristio i ovekovečio ove
nezaboravne trenutke, ne ispuštajući foto aparat iz ruke.
Kako sam samo, nakon dva sata nezaboravne foto seanse, bila
ushićena i puna snova. Jedva sam čekala da se vratim za Beograd, upalim komp i
pogledam kako su fotografije ispale.
Nema komentara:
Objavi komentar